Историјат пописа

Спровођење пописа има јако дугу традицију на тлу Србије. Први општи попис становништва спроведен је јуна 1834. године – по наређењу кнеза Милоша. Овај попис није обухватао Турке (који се ни касније нису пописивали) и Роме, који су били изузети од пописа јер нису били подложни општем опорезивању. Поред кућа и пореских глава, пописом су обухваћени и војни обвезници. 

Попис становништва који је спроведен у октобру 1866. године  сматра се првим модерним пописом. Под руководством Владимира Јакшића, зачетника статистике у Србији, извршене су озбиљне припреме за спровођење поменутог пописа, израђени су формулари и правила пописивања и укључен је велики број нових обележја. Овим пописом обухваћено је целокупно становништво.

Наредни попис, спроведен у децембру 1874. године, био је још амбициознији. Припрема овог пописа била је обимнија а прикупљени подаци су исказани на нижим територијалним јединицама (срезови, општине).

Статистичко одељење припремало је нову акцију пописивања за крај децембра 1880. године и то у складу са препорукама Међународног статистичког конгреса одржаног 1872. године у Петрограду (Русија). Међутим, рат са Турском, 1877. и 1878, као и послератне политичке прилике спречиле су спровођење ове акције. У међувремену, Србија је на Берлинском конгресу (1878. године) добила пуно међународно признање независности, на територији проширеној Нишким, Пиротским, Врањским и Топличким округом. Да би се утврдило бројно стање људства и пореских обвезника у ослобођеним крајевима, спроведен је делимични попис у овим, тзв. новим областима, само седам месеци након Берлинског конгреса, у фебруару 1879. године.

Попис из 1884. године разликује се од свих ранијих пописа, јер је спроведен на основу закона – „Закон о попису људства и имовине“. Од тада су сви пописи на тлу Србије вршени на основу посебне законске регулативе.

Тежња да се статистичко посматрање прилагоди савременим захтевима науке и препорукама међународних статистичких конгреса дошла је до изражаја 1890. године, доношењем  „Закона о попису становништва и домаће стоке“, по коме се „пописи имају вршити сваких пет година, и то у исти мах на дан 31. децембра“.                                                                                                             

Последњи попис у Краљевини Србији спроведен је 1910. године. Најзначајнија разлика овог пописа у односу на претходне огледа се у томе што је поред тзв. Породичног листа први пут уведен индивидуални пописни листић  ̶  Пописница. 

Због потреба да се у што краћем року прикупе подаци о штетама насталим услед ратних разарања, 1948. године извршен је ткз. „скраћени“ попис, а већ 1953. и први комплетан послератни попис становништва.

Почев од пописа 1961. године, у складу са препорукама УН, поново је успостављена десетогодишња периодика, тако да су пописи спроведени 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Први попис у 21. веку, и први након расформирања СФРЈ, у тадашњој Савезној Републици Југославији, коју су чиниле Србија и Црна Гора, планиран је за април 2001. године. Међутим, због недостатка финансијских средстава, најпре су државни органи Црне Горе, а касније и Србије донели одлуку да се попис одложи. Попис је у Србији спроведен априла 2002. године, али само на територији централне Србије и АП Војводине, јер за његово спровођење на подручју АП Косово и Метохија нису постојали услови, док је Црна Гора попис реализовала 2003. године.

Попис 2011. године је први попис након 100 година који је Република Србија спровела као самостална држава. Овај попис није спроведен у априлу (као што је раније била пракса) већ у октобру, уз финансијску подршку Европске комисије. Попис 2011. није спроведен на територији АП Косово и Метохија, док је у општинама Бујановац и Прешево забележен смањен обухват јединица пописа због бојкота великог броја припадника албанске националне мањине.